No­vo­i­za­bra­ni se­kre­tar za kul­tu­ru i sport u Pod­go­ri­ci Ne­la Sav­ko­vić Vuk­če­vić gr­la­to na­ja­vlju­je ovih da­na da će u ni­zu pro­je­ka­ta iz ove obla­sti, či­je ostva­re­nje pred­sto­ji, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih bi­ti ob­na­vlja­nje spo­me­ni­ka „ve­li­kom voj­vo­di i pje­sni­ku” Mir­ku Pe­tro­vi­ću, ocu cr­no­gor­skog kra­lja Ni­ko­le Pr­vog, od­no­sno sta­ri­jem bra­tu nje­go­vog pret­hod­ni­ka na cr­no­gor­skom tro­nu, knja­za Da­ni­la.
Taj spo­me­nik, ne­ko­li­ko me­ta­ra vi­so­ki obe­lisk, pri­je bez­ma­lo 130 go­di­na, 1886., po­di­gao je u cen­tru no­ve Pod­go­ri­ce nje­gov sin, ta­da moć­ni knjaz Ni­ko­la, ko­ji je uz to, taj dio Pod­go­ri­ce na­zvao Mir­ko­va va­roš. Spo­me­nik je tu sta­jao sve dok je tra­ja­la moć knja­za, od­no­sno kra­lja Ni­ko­le, a kad je 1918. go­di­ne do­šlo do de­tro­ni­za­ci­je di­na­sti­je Pe­tro­vi­ća i kra­lju Ni­ko­li za­bra­njen po­vra­tak u Cr­nu Go­ru, od­no­sno na pre­sto pod Or­lo­vim kr­šem, od obe­li­ska ni­je osta­lo ka­me­na na ka­me­nu.
Ni­je­su to, ka­ko sa­da su­ge­ri­še i no­vi pod­go­rič­ki se­kre­tar za kul­tu­ru i dru­ge pri­sta­li­ce di­na­sti­je Pe­tro­vić, uči­ni­li po­bor­ni­ci „pri­sa­je­di­nje­nja Cr­ne Go­re Sr­bi­ji”, od­no­sno uje­di­nje­nja i stva­ra­nja Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, ka­sni­je Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, već ozlo­je­đe­ni sta­nov­ni­ci obli­žnjih Ku­ča, ko­ji ni do da­nas ni­je­su za­bo­ra­vi­li šta im je taj „ve­li­ki voj­vo­da” uči­nio 1855, a na­ro­či­to 1856. go­di­ne, to­kom po­zna­tih po­ha­ra ovog ple­me­na iz­vr­še­nih po na­lo­gu knja­za Da­ni­la.
To što je to­kom tih po­ha­ra u Ku­či­ma uči­ni­la cr­no­gor­ska voj­ska pod ne­po­sred­nom ko­man­dom voj­vo­de Mir­ka Pe­tro­vi­ća, po is­po­lje­nom ne­mi­lo­sr­đu i kr­vo­loč­no­sti pre­va­zi­la­zi sve po­ha­re, sve ono što su uči­ni­li dru­gi ko­ji su vje­ko­vi­ma voj­šti­li na ovo pr­ko­sno i ne­po­kor­no brd­sko ple­me, čak i ču­ve­nu po­ha­ru iz 1774. go­di­ne ka­da su Tur­ci bi­li za­u­mi­li da is­tra­že Ku­če, pr­ven­stve­no Dre­ka­lo­vi­će.
Sa­mo to­kom tog dru­gog po­ho­da na Ku­če, u lje­to 1856. go­di­ne, ka­ko tvr­di sa­mo­u­ki kuč­ki ve­le­um, po­u­zda­ni svje­dok i isti­no­lju­bi­vi hro­ni­čar, Mar­ko Mi­lja­nov, pa­le su 243 gla­ve od ko­jih ni sva­ki de­se­ti ni­je bio pu­ško­no­ša. Voj­ni­ci pod ko­man­dom voj­vo­de Mir­ka Pe­tro­vi­ća, pre­te­žno Ka­tu­nja­ni, Crm­ni­ča­ni i Lje­šnja­ni, od­no­sno oni iz na­hi­ja oko Ce­ti­nja, ka­ko tvr­di i Mar­ko Mi­lja­nov, ali i mno­gi dru­gi hro­ni­ča­ri, na­pra­vi­li su tog da­na ne­ču­ve­ni po­kolj ne­ja­či, ubo­gih sta­ra­ca, čak i mu­ške dje­ce u ko­li­jev­ka­ma.
Mar­ko Mi­lja­nov po­i­me­ni­ce na­bra­ja ko­me su za­kla­li di­je­te u na­ruč­ju maj­ke – da se i ne go­vo­ri o pa­lje­nju i ra­za­ra­nju ku­ća, čak i cr­ka­va, i pljač­ki sve­ga što se mo­glo od­ni­je­ti.
Osim što taj ge­no­cid i zvjer­stva cr­no­gor­ske voj­ske pod ko­man­dom voj­vo­de Mir­ka, cr­no­gor­ski no­vo­i­sto­ri­ča­ri i po­je­di­ni po­li­ti­ča­ri upor­no po­ku­ša­va­ju bra­ni­ti „dr­žav­nim i dr­ža­vo­tvor­nim ci­lje­vi­ma i in­te­re­si­ma”, mi­ni­mi­zi­ra­ju­ći pri tom i broj žr­ta­va i is­po­lje­na zvjer­stva, ak­tu­el­ni pod­go­rič­ki vla­sto­dr­šci ne od­u­sta­ju od na­mje­re da na pra­gu Ku­ča, kao u inat nji­ma, opet po­dig­nu spo­me­nik nji­ho­vom krv­ni­ku. Tu na­mje­ru je svo­je­vre­me­no, kad je pri­stu­pio re­kon­struk­ci­ji i pre­u­re­đe­nju Tr­ga Re­pu­bli­ke (pret­hod­no se zvao Trg slo­bo­de), na sva zvo­na na­ja­vlji­vao i do­sko­ra­šnji gra­do­na­čel­nik Pod­go­ri­ce dr Mi­o­mir Mu­go­ša, ali je ta pri­ča od­jed­nom utih­nu­la i, neo­bja­šnji­vo za­što, ni­je bi­lo ni­šta ni od po­di­za­nja spo­me­ni­ka ni od ime­no­va­nja tog di­je­la gra­da kao Mir­ko­va va­roš.
Na­vod­no, ne­ko od imuć­ni­jih Ku­ča je „šap­nuo” Mu­go­ši da će se uza­lud mu­či­ti oko to­ga – da on ne umi­je, ali ima to­li­ko nov­ca da pla­ti ono­me ko umi­je da u pr­voj zgod­noj pri­li­ci pod­met­ne di­na­mit i spo­me­nik po­rav­ni sa ze­mljom. Da li će se i sa­da na­ći ne­ko ko će „šap­nu­ti” no­vom gra­do­na­čel­ni­ku da to ne či­ni, da se ne mo­že di­za­ti spo­me­nik i sla­vi­ti onaj ko je kr­vlju ne­vi­nih i ne­moć­nih, čak i dje­ce, okr­va­vio ru­ke – osta­je da se vi­di.
Bu­do Si­mo­no­vić


Kr­šte­nje

„Ko­ru­na Ra­do­nji­na s Ko­so­ra – pi­še ta­ko­đe Mar­ko Mi­lja­nov – no­si­la di­je­te u ko­li­jev­ku, a Cr­no­go­rac, tr­če­ći za njom re­če joj: ’Stan, že­no! što ti je to na ple­ći te no­siš?’ Ko­ru­na re­če: ’Di­je­te, i to ne­kr­šte­no, evo ga te­be na bo­ga i sv. Jo­va­na, ti da ga kr­stiš’. On joj re­če: ’Kr­stit ću ga, no če­ka’. Ko­ru­na pri­če­ka. Cr­no­go­rac kad do­đe, za­kla joj di­je­te i po­ne­se gla­vu go­re na Me­dun...“

Uvri­je­di­li knje­gi­nju

Dr Jo­van Er­de­lja­no­vić pi­še da je ne­po­sre­dan po­vod za po­ha­ru Ku­ča 1856. go­di­ne bi­la jed­na uvre­da na ra­čun su­pru­ge knja­za Da­ni­la, knje­gi­nje Da­rin­ke:
„Pri­ča­lo mi je vi­še lju­di da je voj­vo­da Mir­ko po­ku­ša­vao sklo­ni­ti one Ku­če vi­še Bi­o­ča da se iz­mi­re sa njim i da ga pu­ste u Ku­če. Ali oni ni­je­su hte­li za to ni ču­ti i šta vi­še je­dan od njih, Be­nja No­va­kov Pe­tro­vić s Ko­so­ra, vik­ne s vrh Re­ta (br­da nad Bi­o­čem): ’Ako mi do­ve­de­te knje­gi­nju cr­no­gor­sku, da joj na­či­nim jed­nog Dre­ka­lo­vi­ća, pu­sti­će­mo vas u Ku­če!’ Ova­kva uvre­da uje­la je za sr­ce i voj­vo­du Mir­ka i voj­sku, ko­ja je bi­la sa njim. Za­to je cr­no­gor­ska voj­ska, ka­da je s me­dun­ske stra­ne ušla u Ku­če, i sa­ma mno­go pre­te­ra­la u po­stu­pa­nju s po­ro­di­ca­ma ne­po­slu­šnih Ku­ča. Voj­vo­da Mar­ko opi­su­je, a i ja sam slu­šao, da su mno­gi cr­no­gor­ski voj­ni­ci se­kli gla­ve čak i de­ci u ko­lev­ka­ma i sta­rim i bo­le­snim lju­di­ma, te ih do­no­si­li voj­vo­di Mir­ku. Za ovo di­vlja­štvo ma­nji­ne pa­la je po­sle sra­mo­ta na ce­lu voj­sku…”

Zlo­či­ni po­pa Mi­ja­i­la

„U na­rod se bro­ji – ve­li Mar­ko Mi­lja­nov – ko­li­ko je ko­je vr­ste po­gi­nu­lo i od ko­li­ko go­di­na star­ci i đe­ca, jer ni­je bio obi­čaj u kr­šća­ni­na ni u Tu­ra­ka, da ubi­ju je­dan dru­gom di­je­te, ni da se osve­te đe­te­tom pri­je no oruž­je poč­ne no­sit, a ta­ko i star­cem, kad ba­či pu­šku i boj ba­ta­li, i ko bi ga ubio za osve­tu, taj se osra­mo­tio, a ne osve­tio. Ta­ko pop Mi­ja­i­lo Voj­vo­dić iz Crm­ni­ce za­kla je tro­je đe­ce: dvo­je Iva­na Ra­do­je­va (sta­ri­je od dvi­je i po go­di­ne, mla­đe od tri mje­se­ca), a tre­će Ni­ko­le Mar­ko­va, obo­ji­ca s Uba­la. Ru­ži­ca Ni­ko­li­na o to­me pri­ča ova­ko: Ka­ko je no­si­la di­je­te u ko­li­jev­ku, voj­ni­ci je ufa­te i poč­nu ras­ku­bat. Ona je mi­sli­la da te joj uzet alji­ne š-nje ka dru­gi­je­ma, no u to je osta­ve ne­svu­če­nu, i ona ve­se­lo kre­nu da­lje, mi­sle­ći da je po­tre­fi­la na voj­ni­ke ko­ji­je­ma je ni­sko žen­sku svu­ko­vat. No idu­ći opa­zi oza­da krv ni­za se­be, po­met­nu ko­li­jev­ku na ze­mlju da vi­di oklen je krv, kad-ali di­je­te ne­ma gla­ve, no ju je oki­nuo i po­ša re­če­ni pop Mi­ja­i­lo.”


Po­kaj­ni­ce

A da se nje­gov otac ogri­je­šio o Ku­če, da je on to do­bra­no shva­tio i uvi­dio, go­vo­ri i či­nje­ni­ca da je knjaz, od­no­sno kralj Ni­ko­la na kuč­kom ka­tu­nu Ca­ri­ne po­di­gao svo­je­vre­me­no cr­kvu, ne­ku vr­stu po­kaj­ni­ce, za­du­žbi­nu za is­kup oče­ve i stri­če­ve du­še. To isto je ura­dio i u Bje­lo­pa­vli­ći­ma ka­da je na Or­joj Lu­ci, ta­ko­đe po­di­gao cr­kvu, kao ne­ku vr­stu iz­vi­nje­nja Bje­lo­pa­vli­ći­ma za stra­šnu od­ma­zdu ko­ju je, uz sve­srd­nu po­dr­šku bra­ta Mir­ka, nad ovim ple­me­nom 1854. go­di­ne po­či­nio knjaz Da­ni­lo. Tom pri­li­kom je, da pod­sje­ti­mo, po­red osta­log spa­lio ku­ću svog ze­ta, se­stri­nog mu­ža, voj­vo­de Ri­sta Bo­ško­vi­ća i po­ku­šao da ba­ci u va­tru nje­go­va dva ne­ja­ka si­na. U to­me ga je osu­je­tio ser­dar Jo­le Pi­le­tić, ali su nje­go­va oba se­stri­ća sju­tra­dan ipak osva­nu­li mr­tvi.
No, na te či­no­ve na­vod­nog po­ka­ja­nja, pa­ko­sni i zlo­pam­tlji­vi cr­no­gor­ski go­spo­dar je ba­cio sjen­ku ti­me što je no­vo­po­dig­nu­tom gra­du na oba­li Ze­te dao stri­če­vo ime, no­voj Pod­go­ri­cu oče­vo.


Sam pri­znao zlo­čin

Čak i ako je voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov pre­tje­rao u opi­si­ma i pri­či o bro­ju žr­ta­va to­kom te dru­ge cr­no­gor­ske po­ha­re Ku­ča (a on je, da pod­sje­ti­mo, ta­da imao 23 go­di­ne i bio čak i per­ja­nik kod knja­za Da­ni­la), ne mo­že se po­re­ći „br­zo­jav” ko­ji je voj­vo­da Mir­ko lič­no tog stra­šnog da­na upu­tio iz Ku­ča svom na­zlo­br­zom bra­tu, knja­zu Da­ni­lu, i sa us­hi­će­njem mu ja­vio da od zo­re si­je­če sve re­dom i da je već do pod­ne od­ru­bio pe­de­set gla­va!